|
|||
Kako sam četovo sa prijateljem i kako samo mislim na to šta ću da jem i kako se kod nas zdravo lepo je
Zdravo svete!
Ne znam kako vi, al što vreme više prolazi ja sve više mislim samo na to šta ću da jem. Novci mi se stanjili, zdravlje mi baš i nije nešto naročito, slažem godine, al slažem i kile. I umesto da je obrnuto, što znači da se čovek čuva kad ima godine i kad nema novaca i kad je sve debljiji i debljiji, kod mene je obrnuto. Mislim, obrnuto od obrnutog. Bio dan ili bila noć, meni svejedno, dupe mi viri iz frižidera! Imam ja tu primera dosta, mislim to, kako volem da jem, a to se najvećma može viditi kad sam prid Novu godinu i Božić četovo sa jednim mojim prijateljem. Evo kako je to bilo.
Rešim ja da, kao, držim dijetu. Čuje to moj prijatelj, pa me komunicira na kompijuter. Uncut je on, kad razgovaramo na telefon to traje, a ovo na kompijuter je skoro bresplatno.On, pita mene: Čujem da si na dijeti!
Ja, stidim se malko: Ta tevo sam, al... Jal' to ono kad napraviš musaku, zapečeš je u rernu, a ondak sam poješ pola... ili kad te uveče ufati nervoza, pa poješ dva pakovanja keksa...?
On, fali se kako se pridržava posta: Ja ruč'o danas mamaljuge!
Ja, odgovaram: Fuj!
On: Lebac nisam okusio već 7 dana!
Ja, pofaljivam ga: Lepo! A ja baš ovi dana tevo da idem u Miloševo da nadjem onaj Crcin lebac, al cipovku, pa vruću...
On, sav važan: Ja oću ovako, božićni post je, 40 dana...
Ja, a nisam veran: Po tem pitanju mi se komunizam više sviđa!
On, zajedljivo: A česnicu voleš!?
Ja, otlučno: Po tem pitanju mi se komunizam manje sviđa! Misliš, na našu, lalošku česnicu?
On: Pravu, našu, lalošku... ona "srbijanska" je običan slavski kolač.
Ja: Zato i pitam kore, oraj, šećer, suvo grožđe, koja kap ulja, kore, oraj, šećer, suvo grožđe, pa jopet, a neko stavi i suve smokve, pa vanilin šećer, malo ulja, pa jopet ispočetka...
On: Moja pokojna baba ju je pravila 5 6 cm u visinu...
Ja: Sad sam se razbolo, pričaj mi, kako je to bilo...(stvarno sam se skoro razbolo dok sam zamišljo kako izgleda).
On: Sve po redu i bez smokvi... to nema kod Laloša... kakve crne smokve? Di je to moglo da se nađe kod nas!? Nigdi...
Ja: Ta slažem se, to su sad uveli. Ona stvrdnjava česnicu. Inače, ta starinska je po meni najlepča. Kako kažedu danaske vrh, brate!
On: ... i brez vanil šećera... običan šećer... da krcka pod zubima... suva grožđa i ora na nos da ti izađe... dobre kore i Bog da te vidi...
Ja, incistiram: Ne odustajem od vanil šećera, ne treba ga se stideti. Još kad česnica odstoji nekoliko dana; uh...!
On, podjebava: Čekaj, zar nije da još nisi kreno sa dijetom?
Opet ja: Jal' to ono kad napraviš vanglu ruske salate, pa je nema posle 2 dana, a ti sam pojo polak?
On, gledi da me iznervira: Ja najvolijem gibanicu sa sirom i s višnjama..., a juče sam rasturio gibanicu sa makom! (A kav na postu je he, he, he...)
Ja, jesam se iznerviro, ta odkad nisam probo zglavnu gibanicu s makom, pa mu itno odgovaram: Ja s makom OBOŽAVAM!!!
On, dodaje: A ni s rogačom nije loša...
Ja, pomirljivo: Slažem se.
On: Ovi PREKO (on sad živi u Bograd) nemaju pojma što se maka i gibanica tiče...
Ja: A sad 'oće da nam zajebu Vojvodinu...
On: E, pa neće, ne damo mi naše gibanice!! Al imaju i oni dobru kujnu...sarme kuvu 2-3 dana, pa punu paprike, pa i' zapečedu... imaju i oni svašta...
Ja, opet: To sve imamo i mi... a naš paprikaš? To si zaboravijo?
On, uporan je: Paprikaš je paprikaš, al' sarma koja se kuva nekoliko dana je nešto delikatesno!!!
Ja, pomirljivo prema njiovoj kujni, priznajem: Pravim svadbarski kupus koji sam naučio kad sam bijo u Guču; imam zemljani lonac i onda kad sve poređam, jutroske ga metem, a tek sutridan popodne ga vadim iz rerne!
On: To je već nešto.
Ja, ubacujem adut: El' sam ti pričo kakvu riblju čorbu pravim? Obavezno šaran, pa štuka, pa smuđ, ako ima i neko parče soma, al brez bandara nikako!
On, kontrira: A pasulj, pa još čorbast?!
Ja, polako se predajem: Jaooo, pa sa rebrima, pa sa malo slaninice, pa maljko ljutkast, pa od juče!
On, trijumfuje: Ajd, dosta je bilo, zatvaram dućan... Ti si na dijeti, nećemo više, ta zar sad kad je post, posle treba da gorem u paklu zbog tebe!
Ja: Odo ja do frižidera, jebo dijetu...!
On, jedva dočeko da nastavi: Jal, a šta kažeš za krofne?
Ja, dibiduz sam klono: Voooolem!Eto, svete. Tako smo mi komunicirali. Pre bi ljudi poneli šamlicu i očli na rogalj ili bi seli na klupu prid kuću, pa bi divanili sa komšijama do u noć. Danaske se komunicira.
Pozdravlja vas,KOMLOV
Kikinda (bila pod snegom, a sad se otopljava, pa je bljuzgavica; al to se menja svaki čas, ko zna šta nas čeka sutridan)
...nazad na datume i naslove...
12.03.2010 - DEDA, JA SAD MORAM DA IDEM KUĆI
Znate, već, one priče o dedi i unucima, kad im on divani, a oni zapitkivadu, pa to tako u krug. Moja starija unuka najvećma vole da joj pričam o Njonjoslavi. Priče nisu nikad iste. Jednom me upita: Deda, a jel sam ja Njonjoslava? Dete od četiri godine je svatilo. No, kao i svaki izmišljator priča, nisam prizno, nego sam joj kazo da je to neka druga devojčica. Pored svih Pepeljuga, Snežana i Crvenkapa, ona najvećma vole tu priču o Njonjoslavi. Epizode su razne: Kako je Njonjoslava bila bolesna, pa treba da dobije nekciju, al se nije bojala dotkora, pa kad je išla na pijac da kupi svašta za ručak (ondak ređamo ona i ja sve što nam padne na pamet, al obavezno "i mleka i čajne i soka i sira i graška i krompira i čokolade i loptu itd."). Onda joj divanim kad je Njonjoslava išla na more, al tamo di nema ajkula, a u Grčku nema ajkula jelda deda, pa kad je išla u vrtić di ima puno devojčica i dečaka, pa kad je imala rođendan i mnogo toga drugog što moram da se setim, ako oću da joj bidne interesantno i da ne ode nekim važnijim poslom, na primer, da sa babom šije lutki novu aljinu. Međutim, poseban je ritual kad treba da ide kući. Najvećma vole da me šokira sa tim da baš sad treba da ide kući, jer ja onda napravim plačno lice i neću da je pustim, pa me ondak ona malko muči, a njoj je to interesantno.
Evo kako to izgleda:
- Deda, ja sad moram da idem kući!
- A nemoj da ideš! - samo što (kav) ne zaplačem.
- Moooram.
- A nemoooooj! - suze (kav) samo što ne poteku.
- Deda, a doću ja opet.
- A kad ćeš doći? 'oćeš doći sutra? - pitam pun nade.
- Neću doći. Neću doći nikad. - opet nastavlja da me muči.
- E ja ću se onda sigrati sa Milicom i sa Dejanom i sa Svetlanom i sa Nenadom. I pričaću njima ondak priču o Njonjoslavi. - sad ja oću nju malko da "mučim".
- E, pa i ja ću se sigrati.
- E, nećeš! - nastavljam.
- E, oćuuuu! - sad je to već povišen ton koji ne dozvoljava protivljenje.
- A što sad moraš da ideš? - pitam pomirljivo.
- Pa, moram da idem, došla je mama po mene.
- Pa, ostani ovde, pa ćeš ići posle. - pokušavam da je pokolebam.
- Ne mogu, deda, moooram sad da idem. Doću ja opet sutra.
- 'oćemo se ondak opet sigrati? - pitam je pun nade.
- 'oćemo! - teši me ona.
- I ići ćemo u Maksi da kupimo ćevapčiće? - već pravim planove.
- Pa, da. I kupiću jednu loptu.
- Znaš šta, kupićemu jednu veeeeliku loptu.
- A jel ko što ima i Njonjoslava? - pita, zato što je Njonjoslava za rođendan (kav) dobila takvu.
- Pa, da, još i veću. Važi?
- Važi.Eto, ako ste me razumeli.
KOMLOV
Kikinda, 1. mart 2010, zima samo što nije očila
